Области
 
         
   
   
         
датум уноса
11/12/2009
датум измена
16/2/2010
Редни број
0044
Изворни назив
Краљевић Марко (1355 - 1395)
Предмет – област
Личности
Аутор или издавач
Техника
новинска ксилографија
Година Век
19.
Коментар
Марко Мрњавчевић (око 1355 - 17.мај 1395 Ровине, Влашка), познат као Краљевић Марко (српслов. Крале Марко), је био српски краљ и главна личност једног од циклуса српских епских песама. Био је син краља Вукашина Мрњавчевића и синовац деспота Јована Угљеше. После смрти оца Вукашина у Маричкој бици, Марко је постао турски вазал. Погинуо је у бици на Ровинама 1395. против влашког војводе Мирче борећи се на страни Турака. Ипак, Марко је у народу остао упамћен као личност која се бори против турског зулума.
Додатак
Први помен Марков јесте можда у натпису изнад јужних врата Дреновске цркве, саграђене у близини Тиквешког језера, недалеко од Велеса. Натпис казује да je црква живописана 1356. године, a по смрти светороднаго цара Стефана. Тога Марка неки научници поистовећују са Вукашиновим сином. Први несумњиви помен Марка Краљевића у историјским документима потиче из 1361. године. Списи Дубровачке републике показују да је те године Марко дошао у Дубровник на челу српскога посланства да преговара o прекиду непријатељстава започетих још 1359. године. Марко је тада већ био у годинама које су му допуштале ауторитативан наступ. Мада у мировним преговорима царско посланство није имало знатнијег успеха, сам Марко је успео за време боравка у Дубровнику да подигне сребро које је његова породица ту депоновала, a успешно је интервенисао код власти Дубровачке републике у корист неких призренских трговаца. Марково предвођење царског посланства у мировним преговорима са Дубровником сведочи o томе да је био Урошев човек од поверења. Уистину, Марка Краљевића народни певач није безразложно прогласио за Урошевог заштитника. То потврђује, на особен начин и натпис на цркви Свете недеље у Призрену. Натпис је откривен, односно откопан случајно септембра 1966. године у дворишту једне приватне куће, у предграђу старе призренске тврђаве, у простору тзв. Поткаљаје. Натпис казује да је реч o цркви Пречисте Богородице. Црква је била посвећена Ваведењу. Натпис вели даље да је црква била сазидана и живописана (пописана) повеленијем и откупом господина младаго краља Марка 6879. године од створења света. Наведена година подразумева раздобље од 1. септембра 1370. до 31. августа 1371. године. У нашој историјској науци влада уверење да je y српској држави савладар носио титулу краља, док је установа младог краља задржала своју ранију, основну функцију - обезбеђење наследства. Титулу млади краљ носили су за живота својих очева: Драгутин, Душан и Урош. Међутим, случај младог краља Μарка чини се битно другачији. Стефан Урош je законити цар, краљ Вукашин законити савладар, a Марко, пак, није млади краљ оцу Вукашину (само савладару царевом), већ цару Урошу. Функција титуле млади краљ јесте у обезбеђивању наследства, али реч je o наслеђивању правог, основног носиоца владарске моћи, a не његовог сурогата. Цар Урош је очигледно именовао поверљивог човека за најближег сарадника и наследника. О Марковом краљевању зна се мало. Времена су била зла, метежна. После погибије краља Вукашина и смрти цара Уроша земље које је Марко наследио једноставно су "очерупане". Осиони обласни господари, попут Вука Бранковића на пример, искористили су новонастале прилике. Непосредно после Маричке битке и Урошеве смрти, краљ Марко је изгубио градове Скопље и Призрен. У тим годинама амбициозни Вук Бранковић исказује се као најозбиљнији и најтемељнији уништитељ Душановог и Урошевог царства и издајник легитимног Урошевог наследника - краља Марка. После судбоносних догађаја који су се збили у последњем тромесечју 1371. године, краљ Марко је био принуђен да призна врховну власт турског султана. У Косовскоме боју вероватно није учествовао, али је турска војска морала прећи и преко његове области на путу према Косову. Ако је мало поузданих података ο Марковом животу, нешто их је више (мада не можда поузданих) ο данима који претходе његовој погибији. У бици на Ровинама Марко се борио на турској страни против влашког војводе Мирче. На истој страни борили су се "и против своје воље", поред Марка, и Стефан Лазаревић и Константин Дејановић. Стефанов биограф Константин Филозоф пише како је Марко пред битку рекао Константину: ... молим Господа да буде хришћанима помоћник, a ja нека будем први међу мртвима у овом рату. Жеља му се испунила. Хришћани су победили, a Марко je, заједно са Константином Драгашом (Дејановићем) погинуо 17. маја 1395. године. Краљевић Марко је живео у временима пре и мало после битке на Косову пољу. Краљ Марко (владао 1371-1395), највећа загонетка српског народног епоса. У Марку се слегло вековно историјско искуство народа, на њега су прешле улоге и судбине многих епских јунака како оних о којима се певало пре њега тако и оних о којима се певало после њега. Из оскудних података пажњу привлаче два сведочанства, која нам, на готово неочекиван начин, приближавају Марка и то више као човека него као владара. Прво сведочанство говори о једној Марковој љубавној афери. У запису на једној књизи неки дијак Добре безазлено саопштава да ју је преписао у време када благоверни краљ Марко „одаде Тодору, Гргурову жену, Хлапену, а узе своју првовенчану жену Јелену, Хлапенову кћер“. Друга вест тиче се Маркова учешћа у бици на Ровинама, у којој је он, борећи се на турској страни, погинуо. Четрдесетак година касније Константин Филозоф у свом житију деспота Стефана пише да је Марко уочи битке рекао Константину Дејановићу: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“ Прво сведочанство коришћено је у научној литератури као објашњење позадине песме о Марковим неприликама са женама. У другом случају дошла је до изражаја противречност Маркова историјског положаја као ратника који је принуђен да се бори на страни непријатеља свога народа, противречност која чини једну од главних полуга читаве марковске епике. Анегдота коју је испричао Константин Филозоф показује да је историјски краљ Марко био свестан те противречности – он жели победу оних против којих се мора борити. Исту свест изражавају многе песме о Марку. Постоји, међутим, и једна дубља, структурална подударност између Марка из ових записа и Марка из епских песама забележених неколико стотина година касније. У оба случаја пада у очи велики унутарњи распон Марковог моралног лика. Марко из записа дијака Добре и Марко из анегдоте Константина Филозофа појављују се у тако различитој светлости да се за та два лика једва могу схватити да припадају истом човеку. Први је име у скандалозној хроници друштва, а други трагични јунак доведен у ситуацију да своју личну судбину одмерава према колективној судбини света којем стварно припада, иако је принуђен да се против њега бори. Разлика између та два лика или између две ситуације у којима су дошле до изражаја две дијаметрално супротне стране Маркове личности може се упоредити с разликом која постоји између Маркова епског лика из песама какве су Сестра Леке капетана, Марко Краљевић и кћи краља Арапскога, Марко пије уз рамазан вино и сличне, на једној, и његовог лика из песама Урош и Мрњавчевићи, Марко Краљевић укида свадбарину, Марко Краљевић и соко и њима блиских, на другој страни. Два наведена сведочанства о Марку, онај из записа дијака Добре и онај из књиге Константина Филозофа, показују да је он био личност која је још за живота ушла у причу и да су се приче о њему памтиле дуго после његове смрти. Константин Филозоф на посредан начин указује на усмени извор анегдоте о Марковим речима уочи битке на Ровинама, он ту анегдоту уводи у текст глаголом „кажу", тј. прича се. Савремени писци не саопштавају ништа о томе да ли се о Марку певало, али из оног што је о њему речено види се да се о њему причало, да је он био личност за причу. А природно је да приче о ратницима у земљи где постоји епска традиција најчешће добијају облик јуначких песама. У животу историјског краља Марка јасно се издвајају два периода, до Маричке битке и после ње. У првом је Марков животни пут у сталном успону, само што то није био његов лични успон него успон његове породице. У доба цара Уроша, Мрњавчевићи избијају на прво место међу обласним господарима: Марков отац Вукашин крунисан је за краља и постао Урошев савладар, а стриц му Угљеша добио је титулу деспота и постао господар велике Серске области. Све до Маричке битке, у којој су Мрњавчевићи неславно завршили, Марко се налазио у сенци свог оца. Очевом, а не својом заслугом, он је доспео на највиши положај у држави: постао је „млади краљ" што је у политичком систему немањићке Србије значило да је одређен за престолонаследника, а с обзиром на то да је Вукашин био Урошев савладар и да Урош није имао наследника, он је постао и престолонаследник царства. Његова владавина, започевши „српском погибијом" на Марици, у целини је текла у знаку тог пораза. Уместо да постане законити владар српског царства, постао је краљ вазалне области и подложник турског цара, а није могао да сачува ни оно што су му Турци оставили. Грабљиви суседи отимали су му део по део теориторија тако да је, на крају, од простране државе краља Вукашина остала мала област око Прилепа. Марко је највећи губитник међу владарима и великашима у том времену, и иначе карактеристичном по великим националним поразима. Његова епска судбина кореспондира и уједно је у контрасту према његовој политичкој биографији. Он се као јунак појављује у обе наведене епохе, до Маричке битке и после ње, и на том глобалном плану својом песничком биографијом налази се у сагласности с историјом. Међутим, епски Марко, за разлику од историјског, ни у једној ни у другој епоси, ни у времену српског ни у времену турског царства, не игра споредну и безначајну улогу. Песма га је извукла из историјске сенке и учинила главним јунаком свог доба што је он у дубљем, песничком смислу заиста и био. Текст је преузет са Википедије.
 

Претрага


 
Wikipedia
 
Google
Учитавање
 
Банери