Области
 
         
   
   
         
датум уноса
11/12/2009
датум измена
28/1/2010
Редни број
0370
Изворни назив
Војвода Петар Бојовић (1858 - 1945)
Предмет – област
Личности,Војска
Аутор или издавач
Техника
фотографија
Година Век
око 1920. 20.
Коментар
Додатак
Петар Бојовић је пореклом из племена Васојевића. Рођен је 16. јула, 1858. у селу Мишевићи, општина Нова Варош. Гимназију је завршио у Београду и ступио у Војну академију 6. октобра 1875. Произведен је за артиљеријског потпоручника 1880, за коњичког поручника 1883, за ђенерал-штабног капетана 1. класе 1891, пјешадијског потпуковника 1897, ђенерал-штабног пуковника 1901, ђенерала 1912. Као млад официр заузимао је постепено положаје према чину и командовао је у миру пјешадијским пуком, пјешадијском бригадом, дивизијском облашћу, коњичком дивизијом, трупама нових области. Био је начелник штаба дивизијске области у два маха, помоћник начелника штаба активне војске, помоћник и заступник начелника и начелник Главног ђенералштаба, начелник штаба главне војне инспекције и начелник општег војног одјељења Министарства Војног. У рату против Турске 1876, као питомац Војне академије, био је у штабу Врховне команде, у наставку рата 1877. до 1878. као питомац Војне академије, био је у батерији на дужности подофицира, у Српско-бугарском рату 1885. био је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба Шумадијске дивизије. У Првом балканском рату 1912-1913. био је начелник штаба Прве армије, која је извојевала велике победе у Кумановској и Битољској бици. Учествовао је у мировним преговорима са Турском, одржаним у Лондону 1913, као војни стручњак у делегацији срспке владе. У Другом балканском рату 1913. против Бугарске био је начелник штаба Прве армије, која је однела победу у бици на Брегалници. У Првом светском рату, његова Прва армија је претрпила велике губитке у бици на Дрини 1914. Бојовић је био рањен у овој бици, па га је заменио армијски ђенерал Живојин Мишић. У јануару 1916, именован је за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра. Ту позицију је задржао до јуна 1918, када је дао оставку на то место због несугласица са генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта. Сматрао је да су савезници најтеже и најопасније положаје препустили српској војсци, што је било тачно. Поново је преузео положај команданта Прве армије, која је прва пробила непријатељске линије на Солунском фронту и напредовала дубоко у окупирану територију. Његове јединице су ушле чак у Софију, а повучене су након претње главнокомандујућег Солунском фронту, француског ђенерала и петог (почасног) српског војводе Франша д‘Епереа да ће окренути француско оружје против Срба уколико се одмах не повуку. Српска Врховна команда га је 26. септембра одликовала титулом војводе за његове заслуге током рата. Војвода Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд. 1921. године је именован начелником Генералштаба на месту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. се повукао из активне службе. На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног комаданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Петар Бојовић је умро у Београду 20. јануара 1945. Написао је и штампао, поред чланака у војним листовима и часописима: „Вод патроле“, „Васпитање војника“, „Метода за решавање тактичких задатака“, „Шта имамо и можемо да очекујемо од Егзерцирних правила“, „Одбрана Косова поља“ (1922). Превео је „Тактику“ од Бријалмонта. Текст је преузет са Википедије.
 

Претрага


 
Wikipedia
 
Google
Учитавање
 
Банери