Области
 
         
   
   
         
датум уноса
11/12/2009
датум измена
5/1/2010
Редни број
2727
Изворни назив
Горски вијенац. Беч, 1847.
Предмет – област
Књиге
Аутор или издавач
Петар Петровић Његош
Техника
штампа
Година Век
1847. 19.
Коментар
Додатак
Горски вијенац (у првом издању: Горскıй вıенацъ) је песнички еп и драма која се сматра врхунским делом српске књижевности епохе романтизма. Аутор „Горског вијенца“ је црногорски владар и песник Петар II Петровић Његош. Дело је написано 1846. на Цетињу, а штампано фебруара 1847. у јерменском манастиру у Бечу. Остварено је као епска драма у стиху која тако комбинује три књижевне врсте у новој поетској форми. Његош је ово дело написао народним језиком у десетерцу инспирисан народном поезијом и песничким делом свог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије. Те 1846. године прилике у Црној Гори су биле теже него икада јер је суша спржила све и пријетила је страшна глад. Истовремено, скадарски паша Осман Скопљак гледао је да искористи тешко стање у Црној Гори и да разједини Црногорце. Ова тешка ситуација је и инспирисала Његоша да напише ремек-дело јер је у тим пресудним тренуцима схватио колико је муке стајало његове претке да сачувају Црну Гору, и то у приликама које су кудикамо биле теже због тога што Црна Гора у време владике Данила није функционисала као правна држава, завађеност племена била је велика, и само је црква успевала да смири ситуацију и спречи најгоре. Радња се заснива на историјским догађајима у Црној Гори са почетка 17. века (мада Његош на насловној страни тврди да се збивања одвијају крајем 17. века), познатијим као „истрага потурица“. О овим историјским догађањима не постоје поуздани историјски извори, тако да се са те стране не може проверити историјска веродостојност овог дела. Ради се о трагичном сукобу локалних православних и исламизованих ("потурчених") Црногораца. Овај сукоб је Његошу повод за филозофску рефлексију о црногорској историји и историји уопште, приказ суживота и сукоба три света и цивилизације: православне (црногорске), млетачке и муслиманске. Спјев почиње као песничка визија, наставља се као политичко-историјска драма, приказује низ епских слика из народног живота, и завршава се филозофском рефлексијом над историјским збивањима. Пролог Горског вијенца (Посвета Праху Оца Србије) посвећује ово дело вођи српских ослободилачких ратова Карађорђу Петровићу, човеку који је пробудио успаване Србе, упалио буктињу слободе коју више никаква сила није могла угасити. Њега песник сврстсва у сами врх најпознатијих личности 19. века. Иако је Његош свестан да се само у великим народима може завијорити генију венац ,Карађорђе је по његовом мишљењу један једини којем је успело да из малог народа достигне неслућене висине славе и почасти,да заузме своје место међу великанима попут Наполеона, Суворова, Велингтона...
 

Претрага


 
Wikipedia
 
Google
Учитавање
 
Банери