Области
 
         
   
   
         
датум уноса
11/12/2009
датум измена
4/1/2010
Редни број
2694
Изворни назив
Босанскохерцеговачки бегунци
Предмет – област
Догађаји,Рат
Аутор или издавач
Урош Предић
Техника
уље
Година Век
20.
Коментар
Додатак
Урош Предић (Орловат, 7. децембар 1857. — Београд, 11. фебруар 1953) је један од највећих српских сликара реализма, поред Паје Јовановића. Рођен је у Орловату, где је похађао основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. до 1876. студирао је седморазредну гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. отишао на бечку сликарску академију. Завршио је Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Grieppenkerl), истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића. У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Услед породичних обавеза 1885. године враћа се у домовину. У Орловату ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. У периоду 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. године па до смрти у Београду. Своје слике самостално излаже 1888, 1910, 1920, 1949. године у Београду, 1890, 1949. у Новом Саду, 1890. у Сремским Карловцима, 1890. у Панчеву и Вршцу. У свом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт. Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва као и његов дугогодишњи председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник. У покушају да потигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте. Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) итд. Кућа у Београду у којој је живео Урош ПредићУрош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац. Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу. Спомен плоча на кући у којој је живео Урош ПредићУмро је 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је Орловату. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.
 

Претрага


 
Wikipedia
 
Google
Учитавање
 
Банери