Области
 
         
   
   
         
датум уноса
11/12/2009
датум измена
16/2/2010
Редни број
0164
Изворни назив
Српски књижевници: Др. Јован Ристић, историк (1831 - 1899)
Предмет – област
Личности
Аутор или издавач
Техника
новинска ксилографија
Година Век
око 1885. 19.
Коментар
Додатак
Јован Ристић (Крагујевац 4.1. или 13. 2. 1831, – Београд 23. августа (јулијански)/4. септембра (грегоријански) 1899.) био је политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Народнолибералне странке, два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића, а 1878. био је представник Кнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије. Јован Ристић је био човек импресивне интелигенције, велика личност у српској политици у 19. веку. Био је једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама. Рођен је 1831. у Крагујевцу, у сиромашној породици, од оца Ристе и мајке Марије. Рано је остао без оца, a у свом „Тестаменту“ Ристић је писао: „Изнад свега сам осећао потребу да се повинујем Божјем провиђењу, захвалан што ме је извукао из сиромаштва и извео на пут на којем сам у грађанском животу и државним положајима могао да заузмем одређено место и под тешким околностима зарађујем за живот.“ Пошто је дипломирао на београдском Лицеју стипендијом српске државе 1852, стекао је звање доктора филозофије на Хајделбергу. Потом је наставио студије на престижној париској Сорбони. У Немачкој је студирао код прослављеног историчара Леополда фон Ранкеа, и после студија намеравао је да каријеру настави као историчар. Али, није успео да добије место професора историје на београдском Лицеју. Године 1854, игром случаја, постао је државни намештеник: почео је да ради у Министарству унутрашњих дела, које је водио утицајни политички лидер Илија Гарашанин. На младог Ристића снажан утицај извршила је строга бирократска школа. Постао је уверен да се одатле може управљати земљом. Ускоро се оженио Софијом, ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи Томе. Овај брак му је, поред новца, донео и наклоност српских кнежева из династије Обреновић. Занимљиво је да је у једном периоду, радећи као уредник „Српских новина“, популарисао Шекспира у Србији. Гарашанин је послао Ристића у Српско посланство у Цариграду 1861. Био је то почетак његове успешне дипломатске каријере. Интелигентно је разговарао c Турцима, и 1867. успео је да издејствује укидање њихових тврђава у Србији. Дакле, он је кључна личност у дипломатији, у другој половини 19. века: преговара око ослобађања од турске доминације и стварања српске државе. Вративши се у Београд, постављен је за министра иностраних дела. Постаје један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. После убиства кнеза Михаила, маја 1868, он је довео кнеза Милана из Париза, када је овај имао 14 година. Ристић је два пута био регент: кнезу Милану и краљу Александру. Зато је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ, био је сива еминенција. Био је редовни члан Српске краљевске акдемије (данас САНУ) и једно време њен председник 1899. Текст је преузет са Википедије.
 

Претрага


 
Wikipedia
 
Google
Учитавање
 
Банери