Области
 
         
   
   
         
датум уноса
11/12/2009
датум измена
22/12/2009
Редни број
1472
Изворни назив
Платон Атанацковић, Епископ бачки (1788 - 1867)
Предмет – област
Личности,Религија
Аутор или издавач
Техника
новинска ксилографија
Година Век
око 1870. 19.
Коментар
Додатак
Платон Атанацковић, (10. јула 1788, Сомбор — 21. априла 1867, Нови Сад), епископ будимски (1839-1851) и бачки (1851-1867), писац, политички радник и велики добротвор српске просвјете. Његово световно име било је Павле. Гимназију и богословију завршио је у Карловцима, затим је положио учитељски испит, оженио се, запопио и постао учитељ у Сомбору 1809. Ускоро се истакао као добар педагог и постао први професор прве српске препарандије у Сентандреји код Будима (1812 до 1815). На том положају остао је пуних седамнаест година и када је препарандија премештена у Сомбор (1815—1829). Уз то је био и парох сомборски. Када је 1824 остао удовац, наумио је да се закалуђери. Представници цркве замерали су му што је раније писао против монаштва и морао је дуже времена да проведе као испосник у манастиру Крушедолу, где се и закалуђерио 1829. Послије тога убрзо је постао игуман и архимандрит, прво у Шишатовцу, а касније у Бездину. 1839. постављен је за будимског епископа. За време српског устанка против Мађара 1848. дошао је у врло незгодан положај. Раније већ понуђено му место начелника за православну цркву у маџарском Министарству Просвете успио је да одбије на згодан начин, али је бива приморан да се прими управе над целом српском црквом под угарском влашћу, када је патријарх Рајачић, као духовни вођ побуњених Срба, проглашен издајником. Та околност, уз премештај Атанацковића у бачку епархију силом државне власти, била је повод каснијег дуготрајног сукоба с патријархом, иако се Атанацковић међутим придружио српској војсци код Сомбора и с њом прешао у Срем. Тај спор подастакао је Атанацковића да напише своју апологију и штампа је у Бечу 1850, под насловом Аналитика. Велико родољубље Атанацковића огледа се у његовим даровима српским просветним институцијама. Он је дао 40.000 форинти за оснивање српске правне академије у Новом Саду, купио је штампарију Др. Медаковића и поклонио је српској новосадској гимназији, основао је у Сомбору фонд, назван »Platoneum« за издржавање сиромашних ученика препарандије, помагао је народно позориште и друге установе, а на алмашком гробљу код Новог Сада подигао је себи капелу за гробницу, поред ње је установио школу са станом за учитеље и осигурао им издржавање. 1841. је своју личну библиотеку од 787 књига поклонио Библиотеци Матице српске. Завештао је здања за Српску академију у којима се сада налази Огранак САНУ у Новом Саду. Политички рад Атанацковића види се нарочито из његове књиге Дијеталне беседе (1845), у којој су штампани његови говори, које је у интересу српскога народа држао на маџарским земаљским саборима од 1837 до 1844. Атанацковић је знатне заслуге стекао и за Матицу српску, чији је председник био од њена преноса у Нови Сад па до своје смрти. Као књижевни радник био је већ од 1845. почасни члан руског Обшчества исторји и древностеј при универзитету у Москви, чешког музеја у Прагу и Друштва српске словесности у Београду. Од књижевних радова Атанацковића, којих има преко 40, најважнији је Принос родољубивих мислеј на жертвеник народнога напретка, који је је двапут издан (1856 и 1864), затим Дијеталне беседе и Повест резиденције епископата будимскаго, а од части и овога самог (1846); Педагогика и методика (1815) и др. Уз то је Атанацковић штампао неколико надгробних и других пригодних беседа и посланица. Особито много је радио на школској књижевности и издао је читав низ уџбеника, из науке о вери, о језику српском и немачком, математици, педагогији и катихетици. Осим тога, превео и штампао велики број књига Св. Писма старога и новога завета, као и неке књиге страних писаца. Сматра се да је он био први преводилац појединих књига Старог завета на српски језик. Тако је већ пред крај свога живота, као седамдесетседмогодишњи старац превео немачко дело J. F. Hilera Неотступни вођа кроз врлети и кланце живота, а за младости своје 1823. и делце L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, што му је исте године донело и звање »свилодјелија професора« у српском сомборском Pedagogijumu. У борби око правописа био је на страни конзервативаца, те је и на годину дана пред смрт штампао свој Повторни напев над азбуком, сложен старцем Мирком (1866).
 

Претрага


 
Wikipedia
 
Google
Учитавање
 
Банери